Mihajlo Pupin

Biografija Mihajla Pupina, sa posebnim osvrtom na period njegovog života u Pančevu, u kome su istorijski uslovi, lična zalaganja i splet okolnosti uticali na njega da nastavi školovanje u Pragu (i kasnije, u Americi).

Rođen je u banatskom selu Idvoru, 9. oktobra 1854. godine, od oca Konstantina i majke Alimpijade. Nakon osnovne škole, upisuje gimnaziju u Pančevu.

Otvaranjem IV razreda, 1.10.1863. godine, Niža realka se transformiše u Višu realku, čije puno ime za vreme Pupinovog školovanja će biti Carsko-kraljevska viša realka (k.k. Oberrrealschule, 1863/64.-1871/72.). Kasnije će se osnovati i naredni razredi u Višoj realki. Kada se Mihajlo Pupin preselio iz Idvora u Pančevo, da uči školu, on nije planirao da se nakon petog razreda Više realke uputi u Prag na dalje školovanje.

Pančevo

Vremenski period dok Pupin boravi u Pančevu učeći školu je vrlo “živ” u političkom i društvenom smislu. Carskim ukazom o ukidanju Vojne granice 1869. godine samo je podržano jačanje nacionalnog fronta Srba. Srbi u Vojvodini su već uveliko pripadali snažnom panslavističkom pokretu, koji je bio prisutan u Austro-Ugarskoj carevini. Carski ukaz predstavlja prirodni nastavak Austro-Ugarske “Nagodbe” iz 1867. godine. Zakon o narodnosti iz 1868. godine priznaje samo mađarsku “političku naciju”. Naredbom Ugarsko-kraljevskog ministarstva vera 24.09.1871. godine, nastava mađarskog jezika postaje obavezan predmet u svim razredima, i time otpočinje proces potiskivanja srpskog jezika u školama. Mihajlo Pupin će se školovati u Pančevu u vreme kada narastaju tenzije u Austro-Ugarskoj carevini zbog mnogih odluka dvora u Beču, ali i usled ekonomske krize koja je uzimala maha tih godina. Niska produktivnost uzrokovana je bila zastarelim načinima obrade zemlje i nekonkurentnošću na tržištu u vremenu već zahuktale ekonomske krize, koja će kulminirati 1873. godine. Ove prilike, ili bolje je reći neprilike, nisu sudbinski predodređivale mladog Mihajla Pupina za profesora na Kolumbija Univerzitetu i predsednika Njujorške Akademije nauka. Ipak, te prilike su uslovile da se u drugoj polovini XIX veka mnogo ljudi, uglavnom zbog siromaštva, iseli iz Austro-Ugarske u Ameriku.

Period školovanja Mihajla Pupina je vreme kada istu školu pohađa i budući veliki slikar i doživotni Pupinov prijatelj, Uroš Predić. Tada u Pančevu živi pesnik i doktor Jovan Jovanović Zmaj, koji u to vreme objavljuje satiričan list Žiža. U Srpskoj Sparti, 13.04.1869. godine, se osniva časopis Pančevac (časopis u kome se pojavljuju liberalni tekstovi koji daleko nadmašuju slobodoumnost sredine u kojoj opstaje, između ostalih najradikalnije tekstove objavljuje Svetozar Marković). Vreme intezivne aktivnosti Pančevaca: advokata i narodnog tribuna dr Svetislava Kasapinovića, osnivača Pančevca Jovana Pavlovića, knjižara braće Kamenka i Pavla Jovanović, doba kada je gradski fizikus bio dr Konstantin Pejčić. Carskim ukazom 8.06.1871. godine se odbrambeni propisi banatske Vojne granice i titelskog bataljona stavljaju van snage da bi se konačno deklaracijom od 9.06.1872. godine oni definitivno i razvojačili tako da Pančevo 1873. godine postane samostalan i municipalan grad. Mihajlo Pupin u takvoj sredini i atmosferi sazreva i školuje se. Vanredne sposobnosti Pupin je pokazao već u školi koju je pohađao u rodnom Idvoru, što nije ostalo nezapaženo u Pančevu. Ostaće kao pitanje: koliko je ovakva koncentracija događaja i snažnih javnih ličnosti u neposrednoj blizini uticala na intelektualno izuzetno jakog dečaka? Mihajlo Pupin je za period školovanja u trećem razredu živeo kod svoje tetke, udovice Ane Omorac.

Mihajlo Pupin je rođen u porodici u kojoj je većina dece umrlo i u kojoj je on bio jedini preživeli sin. Roditelji su mu bili nepismeni. Otac mu je bio graničar, koji je posedovao taman toliko zemlje da su oni kao porodica bili osuđeni na siromaštvo. Pupin je morao da se od ranih godina bori sa životnim neprilikama u kojima je bio usled nemaštine. U pismu koje prota Vasa Živković piše svom prijatelju, Konstantinu Pejčiću, stoji sledeće: “Pupin je sin graničarski. Bez pomoći očina, sam sebi ostavljen, onako mlađan … upravo dete, još je morao drugu decu podučavati i sebi onako rano hleba i haljinica nabavljati i opet valjanošću popeti na prvo mesto. Evala mu i blago nama, kad imamo takvih valjanih Srbčića … hiljadilo nam se.”

U vreme dok je Mihajlo Pupin bio gimnazijalac prota Vasa Živković je već bio značajni stožer srpstva u Vojvodini, od 1869. godine prota Vasa Živković nalazi se u redovima liberalnih predstavnika naroda i postaje član Srpske narodne slobodnoumne stranke, ali i jedan od najpoznatijih pesnika tog doba. Pančevački prota, pesnik romantičar, narodni tribun i prosvetitelj Vasa Živković je u više navrata direktno uticao na Pupinov život. Bio je Pupinov nastavnik iz katehizisa. Vasa Živković je bio veroučitelj na Višoj Realnoj školi od 1863. do 1874. godine.

“Pupin se upisao na Višu realku školske 1869/70. Vasa ga je odmah zapazio kao vredna i darovita učenika, međutim kako je Pupin bio siromašan, njegov učitelj se odmah postarao da mu obezbedi opštinsku stipendiju. Na sednici Odbora Srpske pravoslavne crkve 1870. godine, na kojoj se raspravljalo o dodeli stipendije za siromašne učenike, Živković se nesebično zauzeo za svog štićenika.”

Svestan je bio Pupin značaja koji je prota Vasa Živković imao u njegovom životu, a to pokazuje i tako često spominjanje prote, čak 14 puta, u autobiografiji "Sa pašnjaka do naučenjaka". O proti Vasi Živkoviću, Pupin piše:

“Njegoševe stihove dobio sam od jednog srpskog pesnika koji je bio moj katiheta u Pančevu, od prote Vase Živkovića. Njegovo ime nikad neću zaboraviti, jer je ono draga muzika u mojim ušima zbog uspomena na divno prijateljstvo koje je on gajio prema meni.”

Još u Idvoru je Pupin bio inficiran nacionalnim težnjama Srba u Vojvodini slušajući svog oca, i dolazak u Pančevo će samo utvrditi već formirane stavove. Kao učenik pančevačke realke Pupin je došao u dodir sa idejama koje je zastupao Svetozar Miletić, vođa Narodne stranke i Ujedinjene omladine srpske, i koje su značajno uticale na formiranje političke svesti mladog srednjoškolca. Ta interesovanja i aktivnosti će uzrokovati vrlo nezgodne situacije koje će dovesti u pitanje završetak njegovog školovanja. Ranog proleća 1872. godine Miletić posećuje Pančevo i Pupin je jedan od učenika koji učestvuju u događajima povodom toga. Usled jednog incidenta zamalo biva izbačen iz škole, ali na intervenciju profesora Kosa i Živkovića, problem se izglađuje. Pupin:

“... Miletićeva poseta Banatu obeležava početak novog perioda u Banatu, perioda nacionalizma. Đaci Pančeva pridružili su se velikom broju procesiji, a ja sam bio jedan od njih, ponosan što sam imao čast da nosim jednu baklju. Klicali smo do promuklosti kad god bi Miletić u svom vatrenom govoru optuživao cara za nezahvalnost prema graničarima, kao i prema svim Srbima u Vojvodini. Sećajući se ranijih očevih reči u vezi čitave situacije, nisam se ustručavao da u ime svih prisutnih đaka uzviknem: “Nikada nećemo služiti vojsku cara Franje Josifa!” Na to moji drugovi odgovoriše sa “Živeo knez Srbije!”. Mađarski činovnici zabeležiše sve ovo što se događalo za vreme bakljade i nakon nekoliko dana bio sam obavešten da Pančevo nije mesto za razuzdano seljače kao što sam ja, i da moram da se spakujem i vratim u Idvor. Na intervenciju Slovenca Kosa i prote Živkovića, nekako se stvar izgladila i meni je dozvoljeno da i dalje ostanem u Pančevu.”

Pupinu to nije bio nauk: “Prvog maja iste godine naša škola proslavljala je Majski dan. Srpska školska omladina koja je obožavala Miletića i njegov nacionalizam, pripremila je srpsku zastavu za majsku povorku. Ostala omladina, većinom nemačka, rumunska i mađarska, nosila je žuto-crnu austrijsku zastavu. Nacionalisti iz grupe omladine napadoše nosioce žuto-crnog znamenja, a u tom sukobu ja bejah uhvaćen baš kada sam stao nogom na oborenu austrijsku zastavu. Predamnom je sada bilo izbacivanje iz škole. Opet me je spasao prota Živković i, samo zahvaljujući njegovom uglednom položaju, meni je bilo dozvoljeno da ostanem da ostanem do kraja školske godine u svom razredu, pošto sam obećao da se neću družiti sa buntovnim dečacima koji su jurišali na austrijsku zastavu. Međutim, tu se stvar nije okončala. Na poziv protin, u Pančevo su došli moji otac i majka i, razgovor koji su vodili, završio se pobedom moje majke. Odlučilo se da okrenem leđa Pančevu, leglu nacionalizma, i odem u Prag. Prota i njegova crkvena opština obećaše da će pomoći oko mog školovanja u Pragu, ako već moji roditelji ne mogu smoći dovoljno novca.”

O tim svojim problemima u školi i mogućnosti da bude izbačen iz nje piše na još jednom mestu: “...Ispričao sam im šta me je nateralo u Prag, ističući posebno mišljenje raznih ljudi da sam ne samo prerastao školu u svom rodnom mestu već i u Pančevu, ali da je glavni razlog bio taj što me mađarske vlasti nisu želele u Pančevu zbog mog naginjanja revolucionarnom nacionalizmu ...”

Istina je, što se vidi iz pisanja samog Pupina, da je majka imala veliki uticaj na njega i da ga je u određenim životnim situacijama ona savetovala, ali ideja o odlasku u Prag nije ni njena, ni samog Pupina, nego prote Vase Živkovića! O čemu svedoči rečenica koju je sam Pupin napisao: “...Postalo mi je jasno zašto mi je prota iz Pančeva predlagao da idem u Prag...”.

Prag

U Prag je, oktobra 1872. godine, Pupin krenuo na produžetak školovanja sa pismima preporuke koja je dobio od prote Vase Živkovića, a napisana vođama Staročeške stranke, istoričaru Palackom i njegovom zetu Rigeru. O tome Pupin piše sledeće: “... Tada sam im pokazao dva pisma prote Živkovića u kojima me je preporučivao Rigeru i Palackom, velikim apostolima panslavizma i nacionalizma u Češkoj”. Stigavši u Prag, Pupin se nije javio Palackom i Rigeru. Prota koji ga je poslao iz Pančeva se o tome obavestio i napisao mu pismo u kome ga zbog toga prekoreva: “... Ali kada sam primio pismo od prote iz Pančeva, u kome me prekoreva što nisam predao pisma koja mi je dao ...”. Tek nakon toga će Pupin otići u posetu kod njih. Pitanje je koliko je susret sa Palackim i Rigerom uticao na njegov boravak u Pragu i koliko je uticao na razvoj Pupinovog “anticesarskog” duha. Školu je Pupin bio zanemario. Da li od stida (pojaviti se pred onima koji su verovali u njega) ili iz želje za avanturom (kako sam napominje), Pupin odlazi za Ameriku, 12.03.1874. godine, brodom “Vestfalija” iz Hamburga.

Amerika

Stigavši u Ameriku, prvih je godina radio kao fizički radnik, a od malih nadnica uspevao je da plati časove engleskog, grčkog i latinskog. Uspeo je da obezbedi i večernje kurseve zahvaljujući kojima je 1879. položio prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Kao primeran student, ne samo da je oslobođen plaćanja školarine, već je na kraju prve godine dobio dve novčane nagrade: jednu za uspeh iz grčkog jezika, a drugu za odlično savladano matematičko gradivo. Zbog njegove izuzetne vrednoće, nisu ga izbacili iz studentskog kampusa kada su mu u kuhinji pronašli prasiće! Hranio ih je uz pomoć flašice i cucle, ne bi li ih održao u životu. - "Siroti, ostali su bez majke koju je neko pregazio kolima", objasnio je Pupin fakultetskoj „inspekciji“.

Prvi put ponovo u Pančevu nakon odlaska za Ameriku

Nakon devet godina, Pupin dolazi ponovo u Evropu. U svojoj autobiografiji značajnu pažnju posvećuje ponovnom susretu sa protom Vasom Živkovićem. Mihajlo Pupin je doputovao u Pančevo nakon prisustva dočeku posmrtnih ostataka Branka Radičevića u Sremskim Karlovcima iz Beča, 8/20. jul 1883., o čemu piše: “Pri povratku u Pančevo, očekivao me je prota Živković, pop-pesnik, koji mi je predložio da se preselim u Prag. Pozdravio se sa mnom sa suzama u očima. On je bio moj savetnik i prijatelj, zaštitnik iz doba moga detinjstva. Smatrao je da je on posredno odgovoran što sam otišao u daleku Ameriku. Kada sam mu se zahvalio na gozbi koju mi je pripremio u čast moga dolaska, odgovorio mi je da je njegova gozba samo obična hrana za telo, dok je ono što sam mu ja pričao, odgovarajući na njegova pitanja o Americi, hrana za dušu. Zaista je tako mislio, sudeći po svetlom sjaju njegovih inteligentnih očiju. Imao je oko šezdeset godina, ali su mu žive oči još uvek umele govoriti jezikom njegove zanosne pesme iz mladih dana. – Recite majci – završio je on ovaj naš razgovor – da sam srećan što je na mene pala sva odgovornost za to što ste otišli u daleku Ameriku.”

Zahvaljujući stipendiji za studije matematike i fizike, školovanje nastavlja na Univerzitetu Kembridž, a potom u Berlinu, kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca. Tu će 1889. odbraniti doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije, na temu „Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.

Pupin se 1888. oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su, na žalost, bili svega 8 godina, jer je Katarina preminula nakon teške upale pluća. Karijeru profesora na Univerzitetu Kolumbija započeo je 1889. i tu će provesti četiri decenije. Predavao je teorijsku elektrotehniku što ga je, prema sopstvenim rečima, usmerilo na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Rezultat tih istraživanja bilo je njegovo električno strujno kolo sa specifičnim podešavanjem, što kasnije nalazi primenu u radio-vezama.

Pupin je, sledeći Rendgenova istraživanja i njegovo otkriće X-zraka, razvio brzu metodu rendgenskog snimanja, koja se i danas koristi i zahvaljujući kojoj je vreme ekspozicije, koje je do tada trajalo oko šestdeset minuta, skraćeno na svega nekoliko sekundi. Pupin ima oko 140 patenata u 29 država, među kojima su i njegovi čuveni kalemovi, koji su mu doneli svetsku slavu. Pravo na korišćenje Pupinovih kalemova prva je otkupila telefonska kompanija „Bell“, a zatim i nemačke kompanije „Siemens“ i „Halske“. Nacionalni institut za društvene nauke SAD odlikovao ga je, za taj pronalazak, zlatnom medaljom. Inače, upravo zahvaljujući ovom izumu, danas su mogući međugradski i međunarodni razgovori putem fiksne telefonije.

Bio je i jedan od osnivača prvog udruženja američkih inženjera i naučnika, predsedavao je respektablnim institucijama, kao što su: Američko udruženje elektroinženjera, Njujorška akademija nauka i Američka asocijacija za razvoj nauke. Za doprinos razvoju nauke nagrađen je Edisonovom medaljom, a laboratorija na Kolumbija univerzitetu i danas nosi ime Mihajla Pupina.

Tokom Prvog svetskog rata, kao član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica i za pronalaženje načina za poboljšavanje telekomunikacije između aviona, zbog čega mu je ondašnji američki predsednik Harding uručio posebnu zahvalnicu.

Poznato je da se 1918. godine, po okončanju Prvog svetskog rata, srpska zastava vijorila na Beloj kući. Manje se, međutim, zna da je tada bezmalo ceo Vašington bio ukrašen srpskim zastavama koje su bile podignute na jarbolima svih državnih institucija, dok se predsednik Vilson obraćao sunarodnicima: – "Molite se za Srbe, izuzetna je njihova uloga u Prvom svetskom ratu".

Godinu dana kasnije, kao svetski poznati naučnik, ali i kao počasni konzul Kraljevine Srbije u Americi, Pupin je doslovno spasio određene teritorije koje su u granicama današnje Srbije, Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Zahvaljujući prijateljstvu sa predsednikom Vilsonom i njihovom velikom uzajamnom poštovanju, uticao je na određivanje granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tokom londonskih pregovora, Pupin je predsedniku SAD poslao Memorandum u kojem je podrobno opisao istorijske i etničke karakteristike graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije. Samo nekoliko dana kasnije, predsednik Vilson je izjavio da ne priznaje saveznički Londonski ugovor.
Za očuvanje teritorija, kakve su i danas, Slovenija se godinama kasnije Pupinu zahvalila proglasivši ga počasnim građaninom Bleda i podigavši mu spomenik.

Korišćeni tekstovi Gordane Vlajić i Dragoljuba Cucića