Uroš Predić je rođen 7. decembra 1857. godine u Orlovatu. Bio je mršav čovek, gotovo isposničkog izgleda, što nije bila osobina koja je pratila familiju Predića, a za to je bilo odgovorno narušeno zdravlje još u toku detinjstva. Pre svega tu je epizoda kada je Uroš ostao sa 4 godine zaključan u crkvi, dobivši promrzline i nervnu groznicu i to je bilo nešto što ga je pratilo dugo u toku detinjstva, kada se budio preplašen noćnim morama. Uvek je govorio da ga je sam Bog spasao i tada se zavetovao da će provesti život služeći mu.
Još jedan događaj iz mladalačkih dana, kada je živeo u Pančevu, je uticao na njegovo slabo zdravlje. Naime, nepažnjom gazdarice kod koje je živeo, popio je ceđ (rastvor kamene sode) i oštetio sluzokožu creva i opekao unutrašnje organe.
Sve je ovo uticalo da Predić tokom celog života mora da striktno vodi računa o svom zdravlju i da ide po raznim banjama na lečenje, tako da je retko bio zdrav, uvek sputavan sopstvenim telom. Ali koliko je to odmoglo njemu kao fizički spremnom, toliko je pomoglo u njegovom slikarskom radu, kojem je bio više posvećen. Predićev talenat se video još od pete godine, kad se javlja njegov dar za slikanje. U školu je krenuo ranije, sa svega pet godina, kao dobrovoljac, jer je znao da čita i piše. Znajući da je većina naroda, a pogotovo kad je reč o selu, bila nepismena, to je svakako u to vreme bio fenomen, a pogotovo za malu zajednicu kakav je bio Orlovat.
Prvi značajan rad je napravio još kao osmogodišnji dečak, 1865. godine, naslikavši kućnog sveca svetog Nikolu, koji je bio i očeva i majčina slava. Nacrtao ga je vodenim bojama na običnoj hartiji. Ovom slikom su se svi oduševili, pa čak i učitelj, koji je uzeo sliku kao nagradu na đačkoj lutriji koju je organizizovao pre Božića. Tada dobija i prvi slikarski honorar u iznosu od 80 krajcara. Uroš je u Orlovatu završio dvogodišnju osnovnu školu, a onda odlazi u Crepaju, gde živi kod ujaka i završava trogodišnju Normalschule. Nastava se odvija na nemačkom jeziku. Postoje indicije da u Crepaji otpočinje druženje sa Mihajlom Pupinom, koji je bio tri godine stariji od njega, i koje će se nastaviti i u Pančevu, gde je bila sledeća Predićeva životna stanica. Tada Uroš ima 11 godina i živi u nemačkoj kući, kod učitelja škole koju je pohađao, kako bi dobro savladao nemački jezik, pošto se u srednjim školama toga vremena predavalo isključivo na tom jeziku.
Tu završava četvrti razred Više nemačke osnovne škole Oberschule 1869. godine, i kreće u sedmorazrednu Realnu gimnaziju. U vreme austrijske vlade važila je za jednu od najboljih i najstrožijih gimnazija u monarhiji. Sam Predić u svojoj Autobiografiji kaže:
„U Pančevu sam pošao u ‘Oberschule’, to je četvrti razred nemačke škole iz koje se prelazilo u Realku, najpre sa šest razreda, a posle 1870. god. sedam razreda i maturom. Nastavni jezik je bio nemački, a profesori odlični tako da je Pančevačka realka bila na glasu čak i u Beču, gde su studenti Pančevci pokazivali najbolju spremu. Profesori su bili tipični za austrijsku vladavinu: Česi, Poljaci, Slovenci, Nemci...”
Predić je govorio »uvek sam se u Pančevu dobro osećao«. Njegovo vreme je bilo ispunjeno druženjem, izletima u prirodu, ali i učenjem i slikanjem. Akvarel u ovom periodu dominira, eksperimentiše sa bojom, slika nezaboravne pejzaže. Do 15. godine nije se potpisivao na svojim radovima, ali otac i braća su na tim crtežima dodavali ime i godinu, što je pomoglo pri kasnijem istraživanju.
Odlazak u Beč
Posle uspešno završene gimnazije u Pančevu 1876. odlazi na studije u Beč i započinje studije na Opštem slikarskom odseku. Uroš je odmah počeo da se izdvaja, zato što je bio daleko uspešniji od svojih kolega. To je primetio profesor Gripenkerl i pratio je njegov razvoj. 1880. je otpočeo sa služenjem vojske, što je po zakonu bila obaveza svakog stanovnika Austro-Ugarske. To mu nije ostalo u lepom sećanju. Kako sam kaže, nije bio stvoren za vojsku i nije se tamo snalazio, a još je sve pogoršao nečovečni narednik koji se iživljavao nad njima. Nakon smrti oca i brata, 1881. godine, mislio je da će morati da prekine sa svojim studijama. Međutim, profesor Gripenkerl mu je ponudio da radi u njegovom ateljeu kao pomoćnik, gde je počeo da radi od kraja 1882. godine. U to vreme radi 2 slike za zavičaj: Sv.Đorđe pešak i Proskomadiju za raspeće Gornje crkve u Pančevu. Iz tog vremena potiče i saradnja sa Jovanom Jovanovićem Zmajom, koji je u svojim beleškama pisao o Prediću. Slikar učestvuje u ukrašavanju zidnim slikama friza u sali Gornjeg doma Bečkog parlamenta, ali oko tih radova su se pojavili problemi. Godine 1884-5. uradio je 13 mitoloških kompozicija za Bečki parlament. Posle završetka studija, profesor Gripenkerl ga je izabrao za svog asistenta, te je tako bio prvi i jedini asistent našeg roda u Beču, sa svega 26 godina. Oktobra 1884. godine, umesto Gripenkerlu, postaje asistent profesoru Sigmundu Lalemanu, prema odluci Ministarstva za kulturu i nastavu, ali je nastavio uporedo da radi u Gripenkerlovom ateljeu, što je dosta popravilo njeogovu novčanu situaciju.
Povratak u otadžbinu
1886. godine napušta Beč. Proleće provodi u Pančevu. O tome izveštava Pančevac od 20. marta. Maja meseca stiže ponuda crkvene pančevačke opštine da izradi portrete njenih dobrotvora Lazara i Marije Dragićević, čiju je kapelu radio naslikavši tri ikone svetog Đorđa, svetog Dimitrija i svetog Nikole 1907. godine. Juna slika portret Vase Živkovića, koji je predavao u pančevačkoj gimnaziji. Od tog vremena potiče i poznanstvo sa advokatom i političarem dr Svetislavom Kasapinovićem. Poznata su njihova okupljanja na Starčevačkom putu u bašti sa kuglanom. Zatim je Uroš otišao kod brata Steve u Beograd, sa kojim je proveo nekoliko zajedničkih godina u Beču. Tamo je otvorio improvizovani atelje u nepovoljnim uslovima u kući trgovca. 1886. godine u Orlovatu se sreo sa svojim starim prijateljem iz školskih dana, Mihajlom Pupinom, koji je došao iz Amerike da provede leto u svom Idvoru. Braća Predići su često boravili po kafanama na Skadarliji i kod Kolarca u društvu Radoja Domanovića, Laze Lazarevića, Milovana Glišića, Đorđa Krstića, Vojislava Ilića i drugih srpskih boema. Maja 1888. godine priređuje svoju prvu samostalnu izložbu u Beogradu, u Građanskoj kasini.
Kralj Milan od Predića kupuje dve slike Mali bibliofil i Biće belaja. Učestvuje u kulturnom preporodu Srbije. Portret revolucionara Svetozara Markovića besplatno radi za kalendar Srpski zanatlija i sređuje izgled korica tog kalendara na molbu svog prijatelja Svetozara Tomića, člana upravnog odbora Zanatlijskog udruženja. U to vreme to je bio rizičan potez zbog progona socijalista u Srbiji. Uradio je i brojne crteže dece za dečji list Neven , a za njegov crtež Dečje kolo Zmaj je napisao pesmu. Svojom slikom Vesela braća hteo je da pokaže mane alkoholizma svojim sunarodnicima, ali posle te slike su još više krenuli da se opijaju, tako da je Uroš bio razočaran što nije uspeo da odigra moralnu ulogu učitelja, pa je to prepustio drugima. Godine 1889. doživljava uspeh na Svetskoj izložbi u Parizu.
Dobija ponudu iz Perleza za oslikavanje tamošnje crkve 1891. godine, i ispočetka nije hteo da je prihvati iz zdravstvenih razloga, a posle ipak prihvata. Zato dolazi u svoj rodni Orlovat u jesen 1894. godine, gde će ostati sve do 1909. godine, i za taj period je sam tvrdio da mu je to najlepši period u životu, kada je istinski bio srećan. Mogao je da se posveti i sebi i drugima. Duge šetnje pored Tamiša, druženje sa porodicom i prijateljima, pisanje pisama, čitanje, su ispunjavali njegovo slobodno vreme. Svoj atelje je najpre smestio u svoju momačku sobu, koju je koristio za slikanje i u vreme studentskih dana, a zatim je atelje smešten van kuće, a za vreme leta je bio improvizovan. Godine 1899. je završena crkva u Perlezu, tako da je Uroš prisustvovao njenom osvećenju. Angažovan je 1901. na snimanju razglednica, kao i oslikavanju velike litije u orlovatskoj crkvi. Pupin ga poziva da krene sa njim u Ameriku, ali i ovu ponudu odbija.
Predić je za sobom ostavio mnogobrojne slike Pančevaca imućnih elitnih krugova, ali i onih siromašnijih. Sada mu je bio poveren rad na Preobraženskoj crkvi. Uroš je izjavio da će uraditi 35 ikona uz određenu naknadu za 3 godine, dok će slike Svetog Save iznad vladičinskog stola i ikone za Bogorodičin tron uraditi besplatno. U posao je uključen i slikar Stevan Aleksić, dok je arhitekta bio Ruvidić. Uroš sam navodi da je ovaj posao radio od 1909. do 1911. godine, samo je prekinuo na tri meseca kada je boravio u Italiji. Kaže da nije potrebno da se pridržava srednjovekovnih nametnutih pravila crkvenog slikarstva. Bio je protiv ustaljenosti koja je bila izražena u ovom segmentu. Neke kompozicije je naslikao onako kako ih je on tumačio i uveo određene novine. U predstavi Preobraženja Hristovog predstavio je zrake kako se pružaju od Isusovih usta ka Iliji i Mojsiji, zato što je smatrao da je kroz njihova usta govorio Isus, za razliku od običaja gde zraci padaju iz Isusa i tri apostola. Predstavu grobnice naslikao je mnogo bogatije, jer se za Josifa verovalo da je bio bogat čovek. Sam kaže da je prvi naslikao da vojnici poležu oko vatre. Slikar je iza Jovana Krstitelja prikazao oluju kao onu koja će uništiti neznaboštvo, a Mojsija ljutog zbog ponašanja svoga naroda kako se sprema da baci tablice.
1909. godine je otišao na dugo priželjkivano putovanje u Italiju, gde je proveo 3 meseca, ali se razboleo i nije uspeo da obiđe sve što je želeo. Te godine izabran je i za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1910. godine za redovnog člana. Bio je takođe jedan od osnivača društva Lada 1904. godine i njen predsednik.
Ratovi
Prvi svetski rat slikar provodi u izolaciji i oskudici. Na početku rata je započeo jednu od svojih najčuvenijih slika Kosovska devojka, a završio je do 1920. godine. Osnova je uzeta iz pesme. Kao model mu je poslužila Leposava Stanković, udata Lulik, koja je pozirala 1919. u svojoj 21. godini. Bila je učenica privatne Trgovačke akademije, čiji je profesor i vlasnik bio Urošev brat, Josif. Dobila je svoj portret umesto honorara, crtež koji je rađen olovkom, a koji je nažalost uništen tokom bombarodovanja Zemuna. Model za Orlović Pavla bio je učenik iste akademije. Poslednje mesece rata provodi družeći se sa omladinom, pokušavajući da na neki način vrati svoju izgubljenu mladost.
Posle rata, povlači se iz javnosti, sve više potiskivan od novih modernista koji ne žele ništa tradicionalno i konzervativno. Udaljava se i od udruženja Lada, čiji je bio osnivač i postaje njen počasni predsednik. Zatim se bavi slikanjem portreta Aleksandra Karađorđevića, za koga beleži da je nemiran i da ne može dugo da sedi mirno kako bi pozirao, a posle toga i portret čuvenog Živojina Mišića. Kao što je već rečeno, Uroš je bio čest gost u Pančevu gde je imao brojne prijatelje i rodbinu. Voleo je da ruča u restoraciji Vajfertove pivare, gde je upoznao poslanika Mihovila Tomandla 1923. godine, koji je napisao Moji susreti sa Urošem Predićem i bio inicijator da Uroš pobroji sva svoja dela, što je dosta pomoglo kasnijim istraživačima.
Godine 1934. dolazi do atentata na kralja, što Uroš teško podnosi i vidi da će iz toga nastupiti buduće nevolje u državi. Uglavnom vreme provodi po banjama, od kojih se izdvaja Vrnjačka. Već ostareli Predić morao je preživeti još jedan svetski rat u svom životu. Prilikom bombardovanja Beograda poginula je njegova sinovica Sofija, profesorka muzike. Predić se sa tim nikad nije pomirio i duboko je žalio za njenim gubitkom. Tokom okupacije Predići su ponovo u nevolji. Nemaju ogrev, pa čak ni hranu, zato što je teško nabaviti hranu u takvim uslovima, a iz Orlovata nije mogao ništa da dobije, iako je tamo imao lep posed, zato što okupator nije dozvoljavao promet hrane.
Spisak
1943. godine ga je posetio Mihovil Tomandl i zamolio da sačini spisak svih svojih radova, na šta je Predić rado pristao, želeći i sam da vidi koliko je uradio. Kaže da ima i više vremena da sastavi spisak, zato što ne može da slika više kao nekad, jer ga oči izdaju. Spisak je bio gotov 1947. godine, urađen po hronološkom redu i vrlo pedantno. Navedeno je šta slika predstavlja i kod nekih i gde se nalazi. Spisak je podeljen u 3 dela. Prvi deo sadrži skice, sitnije radove, pejzaže, životinje i cveće, drugi deo - crkvene i profane slike bez portreta, a treći - studije i portrete. Uroš je do kraja 1949. godine napravio 1658 slika, u koje se ubrajaju i skice. Od tog broja je 180 poklonio crkvama, rodbini, prijateljima i poštovaocima njegovog rada.
Spisak počinje od 1877. godine, akvarel slikom Steve Drakulića, opštinskog beležnika u Opovu. Uroševa prva studija je Glava starca sede brade, a prvi portreti Sinovica Mica, kao i portret njegovog oca koji je počeo da radi 1879. godine, a završio ga je 1890. godine, posle njegove smrti. Zatim je 1885. godine portretisao i svoje sinovce Jocu i Milana i majku Mariju. U Pančevu je 1885. godine dobio prve narudžbine za svoje portrete od kompozitora i horovođe Mite Topalovića, tako da je naslikao i njega i njegovu ženu Mariju i još šest ličnosti. Bitno je pomenuti važne ličnosti koje je portretisao: kralja Petra, kraljicu Nataliju, patrijarhe Georgija i Dimitrija, Jovana Cvijića, dr Jovana Žujovića, Ilariona i Dimitrija Ruvarca, dr Lazu Kostića, Stevana Mokranjca, Stevana V. Popovića, Milovana Glišića, Antonija Hadžića, dr Radivoja Simonovića, dr Branislava Petronijevića, Stojana Novakovića, Dobricu Milutinovića, Peru Dobrinovića, dr Milana Jovanovića Batuta, Kostu N. Hristića, Petra Krstića, dr Bogdana Gavrilovića, Bogdana Popovića, Cvetka Krstića, Tode Arsenovića, Milorada Gavrilovića, Peru Stojanovića, Đoku Jovanovića, dr Milenka Vesnića, Radivoja Vrhovca ... Predić je najviše portreta radio za Beograd - 371, zatim 73 za Novi Sad, 68 za Pančevo, 31 za Zrenjanin, 18 za Sremske Karlovce, 17 za Samoš, ...
Koliko je Predić bio vezan za svoj rad i poziv, najbolje oslikava epizoda koja se dogodila ubrzo nakon oslobođenja Beograda, kada se susreo sa Tomandlom u Pančevu. Tada je Tomandl saznao da Uroš namerava da saonicama prebaci do Pančevačkog mosta, a odatle da vidi kako će preći Dunav. Tomandl je uporno pokušavao da ga odgovori od ove zamisli govoreći da se na takav poduhvat usuđuje onaj samo ko mora, ali nije vredelo, Predić je bio uporan u svojoj nameri da stigne do Beograda i vidi u kakvom je stanju njegov atelje.
Emotivni život
Predić se nikada nije ženio, niti je imao dece, pa u skladu sa tim o njegovom emotivnom životu ne postoji puno podataka na koje se istraživači mogu osloniti. Neki su ga osuđivali da je ženomrzac, na šta se Predić žalio, kao i da je edipovac zbog svoje preterane vezanosti za majku. Poznato je da je jednom pokušao da se oženi Anom Nakaradom, koja je bila 16 godina mlađa od njega. Ona je bila ćerka posednika i poručnika Đure, koja se nikad nije udala, iako je bila najbogatija udavača u selu. Izgleda da ju je Uroš prosio kad je došao ponovo da živi Orlovat, ali se tome suprotstavila njena majka Katarina. Zatim tu je Vukosava Velimirović, mlada vajarka koja je živela u Beogradu i Parizu. Iz njihove prepiske, koja se nalazi u Istorijskom Arhivu Pančeva, se može videti da je njihov odnos bio neobično blizak za ono vreme, ali ipak prijateljski. Dopala mu se njena svestranost i boemska duša. Jedino što je Predić priznao bila je naklonost prema Milesi Stojanović iz Pančeva, koja je opet bila mnogo mlađa od slikara, tako da je bila očigledna njegova naklonost prema mladim lepim ženama. Milesu iliti Milu je nekoliko puta slikao, kao i njene roditelje. Dopisivali su se i Predić ju je posećivao u Pančevu. Njen lik je uzeo za lik Bogorodice u Preobraženskoj crkvi u Pančevu, dok je za lik Isusa uzeo kćerku njene sestre Zoricu Antonović. Godine 1905. mu je poklonila dve fotografije, a umrla 1930. godine od tumora na mozgu, poslednji put ju je Predić video 1929. godine. O njenoj smrti je pisao svom sinovcu Slavku i u tom pismu je rekao: »Za njeno ime je vezan jedan kratak san o sreći u mojem životu«. Vidi se koliko je bila njegova tuga za ovom mladom ženom.
Smiraj
Predićeva poslednja izložba bila je 21. maja 1950. godine u Gradskom muzeju u Pančevu. To je na neki način bila njegova predsmrtna izložba, „Portreti Uroša Predića u Pančevu i činilo ju je 37 portreta. To je bio njegovog oproštaj od Pančeva, u koje se više nikad neće vratiti, ali i od starih prijatelja i poštovalaca. 2. aprila 1952. godine onesvestio i sapleo na ćilim. Tako je slomio levu nogu u kuku i završio u bolnici. U ateljeu je proveo deo zime sedeći u, za njega specijalno napravljenoj, ortopedskoj stolici. Poslednje godine svoga života proveo je u bolesti. Srce mu je bilo zdravo, ali telo ga je izdavalo, kako on sam kaže, tvrdeći da je za njega bolje da umre. Poslednjih godinu dana svoga života proveo je u krevetu nemoćan da ustane, jer su ga izdale noge i mišići i mučila ga je visoka temperatura. Konačan smiraj je došao 11. februara 1953. godine.
Uroš Predić se upisao u velikane kao jedan od najznačajnijih predstavnika akademskog realizma, zaduživši kulturu i umetnost i ostavljajući ogromno nasleđe. Najviše je bio okrenut stvaranju portreta i žanr-kompozicija, jer je tu realizam u potpunosti mogao da se primeni. Posebno treba naglasiti trud koji je uložio u grad koji je neizmerno voleo - veliki broj dela koja je ostavio gradu Pančevu, koja možemo videti u crkvama, kapeli na groblju, portretima na kojima su Pančevci.
