Konstantin Danil

Sa Pančevom započinje ulazak Konstantina Danila u srpsko slikarstvo. Danil bi ostao „tajanstven maestro" iz soneta Božidara Kovačevića da njegov učenik Lazar Nikolić nije ostavio o njemu dosta podataka koji prilično demistifikuju mit o Danilu, koji je vladao u vreme kada je otkriven i kasnije, zahvaljujući Veljku Petroviću. Danil je u početku bio „pegavo molerče" koje je slikalo portrete po Banatu. Poseta prote Konstantina Arsenovića graničarskom kapetanu Kljunoviću u Alibunaru, portreti domaćina i njegove supruge, imali su važne posledice. Prota je zahtevao da odmah pozovu Danila koji je u susedstvu slikao nekoga, a kada je došao, prota mu je predložio da slika ikonostas Uspenske crkve. Danil je to odbio govoreći da on nije "istorični slikar". Prota ga je nagovarao obećavajući mu dati „najbolje bakroreze" po kojima bi on slikao. Konačno ga je ubedio i Danil, «portre-maler" zaključi ugovor sa pančevačkom crkvenom opštinom o slikanju ikonostasa za 4.500 forinti. Do tog vremena Danil je bio putujući anonimni slikar. Prota Arsenović ga je uveo u istoriju na glavna vrata.

Danil je slikao ikonostas Uspenske crkve od 1829. do 1833. Stanovao je u varoši, jer je u ateljeu slike radio na platnu, osim onih na zidu, gde mu je crkvena opština plaćala kiriju. U Pančevu je naslikao je još 20 portreta, od toga 10 po narudžbi vlastelina Jagodića. I kako je rastao njegov ugled, tako su rasle i cene njegovih slikarskih poduhvata.

Novina i problem koji se preda nj postavio bio je zidani ikonostas koji je zahtevao više napora. Danil je savladao i tu prepreku uz stalnu podršku i pomoć prote Arsenovića koji je, budući i sam slikar-amater, postao negov učenik. Ali istorija više duguje Lazaru Nikoliću, koji je takođe kao njegov učenik i pomagač u selu Dobrici, prilikom slikanja ikonostasa za tamošnju crkvu bio dugo sa Danilom, mogao da ga čuje u mnogo prilika i dobro upozna, o čemu je ostavio i dragocene zabeleške.

Prvi problem koji se postavljao pred Danila bio je stilski. Za portret on je već izgradio jedan ustaljen izraz koji je svojom mekotom i pikturalnošću odudarao od čvrstog i često suvog stila neoklasicista. Drugim rečima Danil je izlazio iz svoje prve faze i približavao se bidermajerskom naturalizmu. U koncepciji crkvenog slikarstva on je verovatno pod uticajem materijala kojim se služio - gravirama - gravitirao ka tamno-svetlom. Ono je bilo snažnije sredstvo za slikanje dramatičnih scena još od baroka. Danil nije mogao da ga se liši, i u crkvenim motivima - ono mu je izgledalo neophodno. U početku nije mogao ni da sagleda sve mogućnosti likovnog izražavanja, na primer skraćenja ili anatomske finese ekstremiteta, kojih nije bilo u ranijim portretima. Novo su bili i bakrorezi. Mnogo kasnije Danil se služio drvorezima iz popularnih katoličkih kalendara, koje kvadratira zbog uveličavanja i prenošenja na platno. Taj žanr bio je nešto novo i po metodi kojom se morao ostvarivati, metodi dotle verovatno malo privlačnoj ali poznatoj Danilu, koji je slikao samo po živom modelu. Drugim rečima, Pančevo je bila prekretnica u Danilovom slikarstvu.

U portretu Danil još više profinjuje svoj izraz na sličan način kao nekad grčki umetnici, koji su, ovladavši spoljnim pojavama, u tančine prešli na analizu unutarnjeg života. Danilovi modeli, Živanović, Šviker, Zelenko ili Kengelac predstavljaju najdalji domet u ovom pravcu. Posle prikazivanja spoljašnjeg dolazi na red unutrašnje, posle materije - duh. U to vreme Danil je nesumnjivo najrafinovaniji majstor portretskog žanra. Njegovi savremenici su to zapazili i tada nastaje nov vid njegove umetničke aktivnosti - pedagogija. Ima podataka da je u to vreme u Pančevu Danilov učenik bio Uroš Knežević. S obzirom na veliko prijateljstvo Kneževića i Jovana Popovića, ima osnova za verovanje da su njih dvojica otprilike u isto vreme bili Danilovi učenici. Za Kneževića je to skoro sigurno: posle pančevačkih portreta Knežević odlučuje da dođe u Srbiju, gde ima važnu ulogu i gde ostaje do kraja života. I obrnuto, poslednjih godina, ostareo, bez posla, on se rešava da pređe u Pančevo, gde ipak ima više izgleda za neki posao u crkvama.

Može se slobodno reći da je Pančevo odigralo važnu ulogu u životu i slikarskoj karijeri Danila, a najverovatnije i Kneževića, jer se ovaj posle poznanstva i dvogodišnjeg učenja kod Danila odvažio da ode u Srbiju. Jovan Popović je došao za njim nešto kasnije, ali obojica su u Srbiji našli mogućnost da se vinu dalje u Beč.