Nušić je četvrto dete u oca i briga o njegovom višem školovanju, po svršetku osnovne škole, pala je baš u vreme kada je njegov otac materijalno posrnuo. A i bez toga njegovom ocu bio je ideal da mu jedan od sinova bude naslednik u trgovini, pa kako je Nušić važio kao bistro dete, njegov je otac već izranije sklopio plan da mu on bude naslednik. A tu je njegovu odluku pojačala i okolnost što je Nušić u prvome razredu gimnazije pao na ispitu.
Bilo mu je 12 godina (1876. prim. ed.), kada ga je jednoga dana otac uzeo za ruku i, pošto se majka tužno oprostila s njim, jer nije mogla da preboli tako dugi rastanak od najbistrijeg deteta, odveo u Pančevo.
Pančevo je u to vreme bio važniji centar Srpstva od Novoga Sada: srpski opozicioni poslanici tu su se kandidovali i odatle probijali u mađarski parlamenat, prota Živković je tada pevao rodoljubive pesme, a viša nastava prednjačila je svima ostalima srpskim mestima (pančevačka realka bila je onda na glasu u celom Srpstvu). Zemun je bio obična skela dok peštanski Jevreji nisu počeli otvarati svoje filijale, a pančevački vašar bio je zborište trgovaca iz Beograda, Grocke, Smedereva i svih ostalih obližnjih mesta. U Beogradu su još vladali ćepenci kada je u Pančevu već bilo izloga, kasirica, pisanih računa pri plaćanju itd. U svakoj radnji mušterija je bila dočekivana sa: "Čemu mogu služiti, molim lepo?", a ispraćana sa: "Sluga sam ponizan, ljubim ruke!"
E, u takvo Pančevo odveo je otac Nušića na više trgovačko obrazovanje.
„Uveo me je u jednu veliku radnju", priča sam Nušić, „i dok sam ja pokunjeno stajao u jednom uglu, moj otac je tiho razgovarao s jednim dežmekastim gospodinom, koji je sedeo odmah do ulaska, kao za nekom katedrom, koju ja dotle nisam video po našim radnjama. Primetio sam da je taj gospodin za vreme razgovora češće pogledao u mene i jednog trenutka mrdnuo kažiprstom, dajući mi znak da priđem i pruži mi ruku da je poljubim.
Iako sam bio navikao da ljubim starije ljude u ruku, osetio sam da to ovoga puta znači mnogo više i da se toga trenutka nešto krupno prelomilo nad mojom glavom, tim pre što opazih suze u očima svoga oca.
Da li su te suze kazivale žalost roditelja, koji se rastaje od maloga deteta, ili su to bile suze radosti, jer je u meni već video budućega velikoga trgovca i spasioca njegovog trgovačkog ugleda, to nisam mogao da znam, ali sam znao da sam toga trenutka postao šegrt Gospodina M. Ćurčina i sina. Diže se moj otac i pruži mi ruku, koju ja poljubih, a on mi spusti tri srebrne forinte da mi se nađu. Reče mi dve-tri utešne reči i puno saveta, od kojih ja nijedan nisam čuo, jer sam za to vreme gledao po rafovima i blenuo u mušterije koje su ulazile i izlazile.
Čim je moj otac zatvorio vrata za sobom, priđe mi jedan stariji kalfa i odredi mi mesto gde ću stajati. Tek tada sam osetio težinu svoga novog položaja daleko u tuđini i počne me gušiti u grlu, i, čudnovato, toga trenutka nisu mi padali na pamet ni otac, ni majka, već Jevta Ugričić, koji će sada, za vreme školskog raspusta, osnovati dečje pozorište u Smederevu, a ja sam uvek bio čvrsto ubeđen da igram mnogo bolje od njega. Otac je svakako otputovao, jer u radnju nije više svraćao."
Sve što je Nušić slušao o grubostima kalfa i gazda i čitao u romanima Jaše Ignjatovića, gde šegrti grozno pate, na njemu se nije obistinilo. Možda je za to imao da zahvali patrijarhalnosti i familijarnosti, koje su vladale u radnji M. Ćurčina i sina, a možda i njegovom kratkovremenom šegrtovanju, jer je bio šegrt svega tri dana!
Već prve večeri kad je legao na šegrtski krevet na trećem spratu (šegrtski kreveti bili su jedan nad drugim, kao na lađama), došao je na zlikovačku misao da pobegne sa svoje nove dužnosti, koja mu se nimalo ni je dopadala.
"Od trenutka te moje odluke ničega se ne sećam", kaže Nušić, "sećam se samo kao kroz san nekih kutija, koje sam nespretno oborio, nekih sanduka s gvozdenim obručima pred dućanom, metle i đubrovnika i jednog šamara. Jednako mi je bio u glavi Jevta Ugričić, koji sada sam igra u Smederevu glavne role i režira.... Ako mi podvali, mislio sam, i uzme režiju u svoje đake i ako me otac ne primi, otići ću u Bosnu, pa nek poginem kao dobrovoljac."
Osećajući se sa tri forinte dovoljno materijalno obezbeđen, Nušić se iskrcao na smederevski štek i pre nego što se usudio da ode kući, odjuri u šupu, gde je bilo njihovo pozorište, da na delu uhvati Jevtu. Najzad je otišao i kući i da nije bilo njegove majke, koja se s teškim srcem rastala od sina, bogzna koliko bi batina izvukao. Posle dužeg porodičnog savetovanja bude rešeno da Nušić produži školovanje.
Ravno posle trideset godina došao je Nušić, kao upravnik novosadskog narodnog pozorišta, sa trupom u Pančevo. Pančevo se bilo dosta izmenilo, ali velika radnja M. Ćurčina i sina još je postojala na istom mestu i imala onaj isti izgled, koji je Nušić još iz detinjstva pamtio. Jednog dana ušao je u radnju i predstavila mu se ista slika od pre trideset godina. S desne strane, za onom istom katedrom sedeo je jedan stari gospodin, u kome je Nušić poznao svoga bivšeg gazdu. Razne kalfe i šegrti stajali su na mestima, određenim još u ovo vreme, i, začudo, isto su onako izgledali, kao i pre trideset godina i dočekali su me s onim istim. "Čime mogu služiti, molim lepo?"
"Pogledao sam ispod oka ono mesto na kome sam otstajao svoje trodnevno šegrtovanje", priča Nušić, "a sada je na tom mestu stajao jedan mali йurca, ne sluteći da počinje karijeru isto kao i ja".
- Šta želi gospodin? - zapita ga gazda radnje, videći da je Nušić pošao pravo njemu.
- Da vam poljubim ruku - reče Nušić i maši se ruke.
Nenaviknut na mušterije koji ga ljube u ruku, stari gospodin se diže, trgne ruku i zabezeknuto pogleda preko naočara.
- Dozvolite mi da vam, kao vaš bivši šegrt, poljubim ruku, reče Nušić. Stari Ćurčin, otac g. Dr. Milana Ćurčina, našeg poznatog pesnika i publiciste, ponovo trže ruku i zapita:
- Kako, kako? S kime imam čast?
- Ja sam Branislav Nušić, ponovi.
- Pisac Običnog čoveka? - zapita Ćurčin veselo i poče se smejati...
Docnije su Nušiću rekli da je to jedini komad koji je stari Ćurčin posećivao, pa ma koliko puta bio na repertoaru.
- Da, reče Nušić, i vaš bivši šegrt. I ukratko ga opomene na sve što je bilo pre trideset godina.
- A, da, da - priseti se stari Ćurčin i pokaza prstom na purcu - tamo ste vi stajali. A ti si... pardon, vi ste, ako se ne varam, onda pobegli iz radnje, ne?
veni se između njih razvi dug i prijateljski razgovor o Nušićevom šegrtovanju, a kalfe i šegrti počeše da se gurkaju i došaptavaju, samo je purca i dalje stajao na svome mestu u zvaničnoj pozi, verujući da se o njemu govori, jer su svi pogledi bili upravljeni na njega.
Dan ili dva posle ovoga događaja stari Ćurčin priredi veliki ručak u Nušićevu čast. To je upravo bila proslava tridesetogodišnjice Nušićevog šegrtovanja. Na ručku su bili, osim članova prodice (među njima i sin staroga Ćurčina, g. Milan Ćurčin) i šegrti. Stari Ćurčin je održao i jednu poveću zdravicu, koju je završio rečima: "Dakle, kao što vidite, med nami je jedan veliki čovek, bilo mu je možda suđeno da ne bude trgovac. To sliki ne postaje svaki običan veliki čovek. Zato, lepo moja, nemojte i vi da se zanesete i pođete tim putom. Ja oću od vas da napravim dobre trgovce i zato ne dam da svi svaki dan idete u pozorište. Ja sam kupio dva mesta i ja ću određivati kad će ko ići. Niste svi vi toliko pametni ko moj bivši šegrt i nemojte misliti da ćete proći kao i on, ako od mene pobegnete..."
I u tom tonu, umesto zdravice, Nušić dobi, zajedno sa svojim kolegama, poslednju šegrtsku lekciju, ali ovoga puta bez primene metra sa tezge.